Vegetarianski Mitovi

Ovaj je članak nastao na osnovu članka "Vegetarian Myths" Dr Merkole, sa sajta mercola.com i sadrži prevod velikog dela teksta originalnog članka.

Naša je nada da će svi čitaoci pažljivije razmotriti svoju poziciju vezanu za vegetarijanizam nakon što pročitaju ovaj tekst. Važno je primetiti da postoje različiti tipovi vegetarijanizma, kao što su lakto-vegetarijanizam (gde su uključeni mlečni proizvodi) i lakto-ovo-vegetarijanizam (gde su uključeni mlečni proizvodi i jaja). Ovo što slede se pre svega odnosi na vegetarijance u čijoj ishrani nema životinskih proizvoda.

Mit broj 1: Konzumiranje Mesa Doprinosi Gladi u Svetu i Osiromašuje Prirodne Resurse Zemlje

Neki ljudi tvrde da krave i ovce zahtevaju pašnjake koji bi se bolje koristili za uzgajanje žitarica da bi se prehranili milioni gladnih osoba u zemljama trećeg sveta. Tvrdi se da odgajanje stoke zahteva više vode nego gajenje biljne hrane. Oba argumenta su simplistička i nelogična. Argument vezan za pašnjake ignoriše činjenicu da je ogromna površina Zemlje ogoljena i da nije pogodna za poljoprivredu. Ali mnoge od ovih oblasti jesu pogodne za odgajanje životinja. (1)

Na nesreću, velika većina životinja iz komercijalnog uzgoja nije slobodna i te zivotinje ne idu na ispašu, već se nalaze u štalama. Štaviše, one ne jedu travu i žbunje (kao što bi trebali) već se hrane na potpuno neprirodan način, na zrnevlju i soji. Istina je da bi se ova hrana mogla iskoristiti za ishranu ljudi. Ali argument ovde nije, još jednom, da konzumiranje mesa osiromašuje Zemljine resurse, već da komercijalni metodi uzgoja to čine. Ovi metodi uzgoja takođe uključuju česte infekcije, antibiotike, steroide i sintetičke hormone.

Sve ovo vodi do uzgoja nezdravih životinja, i po svojoj prirodi, do nezdravih namirnica. Organski uzgoj, sa svoje strane, je zdraviji i mnogo humaniji izbor (videti Mit broj 15).

Što se tiče tvrđenja da uzgoj žive stoke zahteva više vode nego što to zahteva biljna hrana, životinje bi tu vodu popili čak i kada se ne bi gajili kao hrana. Sa druge strane, urin životinja koje se hrane na pašnjacima, a taj urin je većim delom voda, je bogat azotom, što pomaže da se obnovi zemljište.

Veći deo vode koja ide na komercijalni uzgoj životinja, se zapravo koristi da bi se proizvelo zrnevlje i soja kojom se oni hrane. Ako se napravi napor da se vratimo ekološkom uzgoju, onda tako velika potrošnja vode ne bi bila potrebna.

Mnogo opasnija pretnja za čovečanstvo, i za samu Zemlju, su monokulture žitarica i mahunarki, za šta se zalažu neke vegetarijanske grupe, što ozbiljno osiromašuje zemljište i zahteva upotrebu veštačkog đubriva i opasnih pesticida, a ovi pesticidi najpre moraju da budu testirani na životinjama zbog sigurnosti (2). Šta je rešenje? Neke mudre osobe su već govorile o tome:

Obrazovani potrošač i prosvetljeni farmer zajedno mogu da dovedu do ponovnog rađanja mešovitih farmi, gde je uzgajanje voća, povrća i žitarica kombinovano sa uzgajanjem žive stoke i peradi na način koji je efikasan, ekonomičan i ekološki.

Na primer, kokoške koje trče slobodno po bašti jedu insekte štetočine, dok u isto vreme obezbeđuju jaja visokog kvaliteta. Ovce koje pasu po voćnjacima sprečavaju upotrebu herbicida, a krave koje pasu po šumovitim predelima i ostalim marginalnim oblastima obezbeđuju bogato, čisto mleko, što ove oblasti čini vrednim za farmere. Do gladi ne dovodi odgajanje životinja, već glupe poljoprivredne prakse i monopolistički sistem distribucije (3).

Mešane farme su takođe zdravije za zemljište, što uvećava prinose ako se sprovodi u skladu sa tradicionalnim uputstvima. Britanski organski farmer i proizvođač Mark Pardi je tačno ukazao da polje na mešanoj farmi može da donese do 5 žetvi godišnje, za razliku od samo dve na običnoj (4). Koja farma proizvodi više za svetsku populaciju? Pardi dobro rezimira ekološki horor industrijske poljoprivrede rečima:

Naš poljoprivredni establišment bi mogao da uradi dosta doboga kada bi zabranio farmere opijene biznisom koji upravljaju intenzivnim jedinicama za uzgoj životinja, baterijske sisteme i birokratiju koja propagira uzgoj govedine za hamburgere. Sa svim njihovim rasipništvom, žalosnom surovošću, anti-ozon sistemom za klanje, upotrebom lekova i hemikalija što rezultuje toksinima i salmonelom, istrebljivanjem kišnih šuma, itd. Naše buduće usmerenje mora da se zasniva na srećnim, zdravim, srednje velikim mešanim farmama, koje bi uskrsle stare tradicionalne ekstenzivne sisteme kao osnova a zatim uvećale produktivnost na nivou zahteva današnjeg dana, tako što bi se u sisteme uzgoja uključili i ažurani metodi bioloških nauka. (5)

Mit broj 2: Vitamin B12 može da se Dobije od Biljnih Izvora

Od svih mitova ovaj je verovatno najštetniji. Vegani koji ne uzimaju suplemente u svojoj ishrani da nadoknade vitamin B12 će na kraju dobiti anemiju (fatalni poremećaj) kao i teška nervna i digestivna oštećenja. (6) Tvrdi se da je B12 prisutan u nekim algama, tempehu (fermentisanim sojinim proizvodom) i pivskom kvascu. Sva ova tvrđenja su lažna.

Kao i nijacin u kukuruzu, analozi B12 prisutni u algama i tempehu nisu biodostupni. Mi to znamo zbog toga što su rađena merenja nivoa B12 u krvi nakon što su ljudi konzumirali spirulinu i tempeh i ovaj nivo je ostao nepromenjen. To jasno ukazuje da se ne dešava apsorpcija u telu. (7) Zatim, unošenje previše soje uvećava potrebe tela za vitaminom B12. (8)

Pivski kvasac ne sadrži vitamin B12 prirodno. Uvek se obogaćuje iz spoljašnjih izvora.

Neki vegetarijanski autoriteti tvrde da se B12 proizvodi od strane određenih bakterija u crevima. Ovo može biti tačno, ali se radi o formi koja nije iskoristiva od strane tela. B12 zahteva unutrašnji faktor iz stomaka za propisnu apsorpciju u trećem delu tankog creva. Pošto bakterije koje ga proizvode nemaju unutrašnji faktor vezan za sebe, ne može da se apsorbuje. (9)

Istina je da vegani koji žive u određenim delovima Indije nemaju nedostatak vitamina B12. Ovo je navelo neke stručnjake da zaključe da biljni izvori mogu obezbediti vitamin B12. Ovaj zaključak je pogrešan, jer je mnogo sitnih insekata, njihova jaja, larve ili ostaci prisutno u biljnoj hrani koji uzimaju vegani iz Indije, a razlog je taj što se kod njih ne koriste pesticidi i imaju neefikasne metode čišćenja. Zbog svega ovoga, ovi ljudi ipak dobijaju svoj vitamin B12.

Kada su neki od ovih Hindusa migrirali u Englesku, dobili su anemiju unutar nekoliko godina. U Engleskoj, izvori hrane su čistiji, a ostaci insekata se u potpunosti otklanjaju iz biljne hrane. (10) Jedini pouzdani i bio-iskoristivi izvori vitamina B12 su životinjski proizvodi, posebno organsko meso i jaja. (11). Iako je B12 prisutan u manjim količinama, mlečni proizvodi sadrže vitamin B12. Vegani, zato, treba da razmotre dodavanje mlečnih proizvoda u svojoj ishrani. Ako ne mogu da tolerišu mlečne proizvode, ona jaja, od kokoški koje slobodno pasu, su praktična neophodnost.

Činjenica da vitamin B12 može da se dobije samo od životinjskih proizvoda je jedan od najačih argumenata protiv veganizma kao "normalnog" načina ljudske ishrane. Danas, vegani mogu da izbegnu anemiju uzimanjem vitamina u obliku suplemenata ili putem obogaćene hrane. Kada bi isti ti ljudi živeli samo nekoliko dekada ranije u vreme kada su ovi proizvodi bili nedostupni, umrli bi.

Mit broj 3: Vaše Telo Može da Konvertuje Omega 6 Masne Kiseline u Omega 3 Masne Kiseline Kada je to Porebno

Ovo pogrešno tvrđenje je slično prethodnom mitu. I omega 3 i omega 6 masne kiseline su poli-nezasićene masnoće, a dve od njih, linolenska (omega 3) i linolna (omega 6) su esencijalne za ljudski život i moraju se obezbediti iz hrane jer ih telo ne može samo sintetizovati. Iako se veoma male količine omega 3 linolenske kiseline nalaze u integralnim žitaricama i tamnozelenom lisnatom povrću, ona se na prvom mestu nalazi u životinjskoj hrani, posebno u ribi i jajima, ali i u ulju od semenki lana. Omega 6 linolna kiselina se uglavnom nalazi u povrću, ali male količine su prisutne u nekim životinjskim masnoćama.

Da bi umirili vegane koji se boje da možda ne dobijaju dovoljno omega 3 linolenske kiseline, neki vegetarijanski izvori tvrde da telo može da jednostavno konvertuje višak omega 6 linolne kiseline u omega 3 linolensku kiselinu, i u ostale omega 3 kiseline kao što su EPA i DHA, dve masne kiseline intimno povezane sa zdravljem mozga i imunog sistema.

Priznati biohemičar lipida Dr Meri Enig sa Univerziteta Merilend, i ostali izvori su pokazali da telo ne može da promeni broj omega kiseline. Telo može da promeni nivo zasićenja kao i molekularnu dužinu, ali ne i omega broj. (12) Drugim rečima, omega 6 masna kiselina može samo da bude konvertovana u drugu omega 6 kiselinu, a omega 3 u drugu omega 3.

Ljudi Severnog porekla mogu da razviju opasne mentalne i imunološke probleme ako imaju nedostatak EPA i DHA, dve omega 3 masne kiseline koje se ne nalaze u biljnoj hrani (DHA se nalazi u manjim količinama u nekim algama). Ljudi koji su porekla iz toplijih područja mogu da proizvedu ove masne kiseline iz drugih omega 3 masnih kiselina, ali Inuiti i ljudi sa severa Evrope ne mogu.

Pošto su njihovi preci konzumirali tako mnogo ribe bogate EPA i DHA, njihova tela su na kraju izgubila sposobnost proizvodnje ovih masnih kiselina (13). Za ove ljude, vegetarijanstvo nije moguće, oni moraju da konzumiraju bilo jaja ili ribu da bi preživeli.

Sa druge strane, postoji veoma stvarna opasnost od konzumiranja previše omega 6 masnih kiselina, koje se uglavnom nalaze u povrću i biljnoj hrani. Naše telo zahteva i omega 6 i omega 3 masne kiseline. Ali, ako su telesne ćelije preplavljene omega 6 masnim kiselinama, njihova sposobnost korišćenja omega 3 je potisnuta. (14) Hronično niski nivoi omega 3 se povezuju sa višim rizicima dobjanja raka i sa imunološkom disfunkcijom. Preterani nivoi omega 6 masnih kiselina su takođe povezani sa povišenim rizicima od kardiovaskularnih bolesti (kao i preterano konzumiranje rafinisanog šećera i trans masnoća) (15).

Mit broj 4: Potrebe Vašeg Tela za Vitaminom A mogu biti Potpuno Zadovoljene iz Biljne Hrane

Vitamin A se prvenstveno nalazi u životinjskim proizvodima. Biljke zaista sadrže beta-karoten, supstancu koju telo može da pretvori u vitamin A. Utisak koji se dobija na osvnovu nekih vegetarijanskih izvora je da je beta karoten jednako dobar kao i vitamin A. To nije istina.

Najpre, konverzija beta karotena u vitamin A može da se desi samo u prisustvu žučnih soli. To znači da mora da se konzumira masnoća zajedno sa karotenoidima da bi se stimulisalo lučenje žuči. Osim toga, novorođenčad i ljudi sa hipotiroidozom, problemima sa žučnim mehurom ili dijabetesom konvertuju karotene u vitamin A prilično loše. Na kraju, telesna konverzija karotena u vitamin A nije mnogo efikasna ni kod zdavih osoba: potrebno je 46 jedinica beta karotena da bi se proizvela jedna jedinica vitamina A. [16].

Oslanjanje na biljne izvore vitamina A zato nije dobra ideja. Iz ovog razloga dobar stari puter je praktično neophodnost u svakoj ishrani. Puter od krava koje su išle na ispašu je bogat vitaminom A i obezbediće vašim crevima masnoće neophodne za konverziju biljnih karotenoida u aktivni vitamin A. Vitamin A je neophodan u našoj ishrani jer omogućava telu da iskoristi proteine i minerale (17).

Mit broj 5: Osobe koje Konzumiraju Meso Više Oboljevaju od Srčanih i Bubrežnih Bolesti, Raka, Osteoporoze i Gojaznije su od Vegetarijanaca

Ovakve čudesne tvrdnje teško je pomiriti sa istorijskim i antropološkim činjenicama. Sve ove bolesti su prvenstveno bolesti koje su se pojavile tokom 20. veka, a ljudi su konzumirali meso i životinjsku masnoću hiljadama godina. Postoje i neke nacije širom sveta čija je tradicionalna ishrana bogata životinjskim proizvodima, ali čiji pripadnici velikom većinom ne boluju od navedenih bolesti (18).

To pokazuje da postoje drugi faktori pored životinjske hrane koji su zaslužni za ove bolesti.

Postoji nekoliko istraživanja koja navodno pokazuju da je unos mesa uzrok srčanih bolesti, raka i gubitka koštane mase, ali ova istraživanja ako se iskreno ocene, ne dokazuju te zaključke (19). Na primer, istraživanja koja navodno dokazuju da konzumiranje mesa među Inuitima dovodi do osteoporoze, nisu uspela da identifikuju druge faktore u ishrani koji dovode do gubitka koštane mase, kao i ostalih gore navedenih bolesti. Stvari kao što su konzumiranje rafinisanog šećera, alkoholizam i konzumiranje brze hrane donose više gubitka koštane mase. Osim toga ova istraživanja nisu rađena sa pravim mesom nego sa proteinskim prahovima (20).

Naravno, kada se proteini konzumiraju na tako neprirodan način, odvojeni od nutritijenata rastvorljivih u masnoći koji su neophodni za njihovu apsorpciju i asimilaciju, to dovodi do problema.

Zbog toga, unos proteinskih prahova u vidu "suplemenata u ishrani" bez dodatnih masnoća, isto kao i nemasni ili slabo masni mlečni proizvodi treba da se izbegava. Otklanjanje vidljive masnoće sa mesa i bacanje kokošije ili pačje kožice pre jela takođe treba izbegavati.

Uprkos tvrđenjima da su istraživanja pokazala da unos mesa uvećava rizik od srčanih bolesti (21), autori ovih studija su zapravo našli suprotno. Na primer, u analizi iz 1984. godine istraživanja iz 1978. godine na Adventistima Sedmog Dana (koji su uglavnom vegetarijanci), H. A. Kan je zaključio, "I pored naših rezultata i nekih značajnih činjenica u vezi sa pitanjima povezanosti ishrane i bolesti, mi sada prepoznajemo koliko su ove činjenice daleko od tvrđenja, na primer, da muškarci koji često jedu meso ili žene koje retko jedu salatu, time mogli skratiti svoje živote". (21)

Sličan zaključak je izveden i od strane D. A. Snoudena (21). Uprkos ovim značajnim priznanjima, ova istraživanja su zaključila upravo suprotno i pozivala su ljude da smanje životinjske proizvode u svojoj ishrani.

Nadalje, oba ova istraživanja izbacila su neke podatke koji jasno pokazuju da ne postoji veza između jaja, sira, neobranog mleka i masnog dela mesa (sve su vrste hrane bogate holesterolom) sa srčanim bolestima. Statističar Dr Rasel Smit je zaključio, "Efektivno, Kanova i Snoudenova strudija su još neki od primera negativnih rezultata koji se pogrešno interpretiraju da podrže politički korektne tvrdnje da vegetarijanci žive duže".

Kada se svi podaci uzmu u obzir, razlika u srčanim bolesima između vegetarijanaca i ne-vegetarijanaca u ovim istraživanjima je bila manja od 1%, što jedva da je značajan procenat. (22)

Treba napomenuti da Adventisti Sedmog Dana se često proučavaju u analizama da bi se dokazalo da je vegetarijanska ishrana zdravija i povezana sa manjim rizicima od srčanih bolesti i raka (ali vidite poslednji pasus u ovom delu). Istina je da većina članova ove Hrišćanske zajednice ne konzumira meso, ali oni takođe ne konzumiraju cigarete, alkohol, kafu ili čaj, što mogu biti faktori u razvoju raka i srčanih bolesti (23).

Mormoni su religiozna grupa koja se često previđa u vegetarijanskim studijama. Iako njihova Crkva promoviše umerenost, Mormoni se ne uzdržavaju od mesa. Osnivač Mormonske zajednice, Džozef Smit, je izjavio da ishrana bez životinjskih proizvoda "nije od Boga". Kao i kod Adventista, Mormoni izbegavaju duvan, alkohol i kafein. Uprkos tome što konzumiraju meso, istraživanje na Mormonima iz Jute je pokazalo da imaju 22% manju opštu stopu raka i 34% manju stopu raka debelog creva od američkog proseka. (24)

Istraživanje na Portorikancima, koji konzumiraju velike količine masne svinjetine, je i pored toga otkrilo niske stope raka debelog creva i grudi. (25) Slični rezultati mogu biti iznešeni da pokažu da konzumiranje mesa samo po sebi nema korelaciju sa rakom, srčanim bolestima, osteoporozom, bolestima bubrega, ili gojaznošću. (26) Očigledno na delu su drugi faktori.

Obično se tvdi da vegetarijanci imaju niže stope raka od mesoždera, ali istraživanje iz 1994. godine nad Adventistima Sedmog Dana iz Kalifornije (koji su uglavnom vegetarijanci) su pokazala da, iako imaju manje stope nekih vrsta raka (na primer raka grudi), oni imaju značajno veće stope nekoliko drugih vrsta raka (mozga, kože, materice, cerviksa i jajnika)! (27)

Mit broj 6: Zasićene Masnoće Dovode do Srčanih Bolesti i Raka, a Nemasna Ishana Siromašna Holesterolom je Zdravija

Uprkos tvrđenjima da su primitivna društva uglavnom vegetarijanska, ishrana domorodačkih plemena širom sveta je bogata zasićenim masnoćama i životinjskom hranom (28) i, kao što je primećeno iznad, srčane bolesti i rak su prvenstveno moderne bolesti. Zbog toga, zasićena masnoća, ne može logički da dovede do ovih bolesti. Kao i kod loše sprovedenih istraživanjima nad Inuitima, moderni istraživači ne uspevaju da uzmu u obzir druge faktore kod ljudi koji imaju srčane bolesti i rak.

Štetni efekti konzumiranja rafinisanog šećera, hrana siromašna nutritivnim materijama, konzumiranje trans masnoća (koje se nalaze u margarinu i hidrogenizovanim mastima) i biljnih ulja, često se mešaju sa efektima konzumiranja zasićenih masti i holesterola. Ideje o štetnosti zasićenih masnoća su bile pokazane kao pogrešne od strane naučnika kao što su Linus Pauling, Džordž Man, Džon Judkin, Abram Hofer, Meri Enig i drugi (29). Sasvim suprotno, istraživanja pokazuju da je arterijski plak primarno sastavljen od nezasićenih masnoća, posebno od poli-nezasićenih masnoća, a ne od zasićenih životinjskih masnoća, palminog ulja i kokosa (30).

Trans masne kiseline, kao suprotnost zasićenim masnoćama, dovode do arteroskleroze, srčane bolesti, raka i drugih bolesti, kao što je pokazano od strane istraživača kao što su Enig, Man i Fred Kumerov (31).

Nedavno istraživanje hiljade žena iz Švedske je pokazalo da ne postoji veza između zasićenih masnoća i uvećanog rizika od raka grudi. Ali sa druge strane, istraživanje je pokazalo jaku vezu između konzumiranja biljnih ulja i većih stopa pojave raka. (32)

Istraživanje Srca u Framingamu se često citira kao dokaz da holesterol iz hrane i zasićene masnoće dovode do srčanih bolesti i lošeg zdavlja. Uključivši oko 6000 osoba, ovo istraživanje je upoređivalo dve grupe u intervalima od 5 godina. Jedna grupa je konzumirala malo holesterola i zasićenih masnoća, a druga velike količine. Iznenađujuće, Dr Vilijam Casteli, vođa ovog istraživanja, je izjavio za Arhivu Interne Medicine (Jul 1992):

... Što više zasićenih masnoća čovek konzumira, više holesterola i kalorija se unosi, to je manji holesterol u serumu čovek... mi smo našli da ljudi koji jedu više holesterola, više zasićenih masnoća i više kalorija, teže manje i fizički su aktivniji.

Istina je da je ovo istraživanje pokazalo da su gojazne osobe i osobe koje imaju više nivoe holesterola podložniji srčanim bolestima, ali gojaznost i nivoi holesterola su u obrnuto proporcionalnom odnosu sa zasićenom masnoćom i unosom hrane bogate holesterolom. Drugim rečima ne postoji korelacija. (33)

Na sličan način, istraživanje spoznorisano od strane Američkog Instituta za Srce i Pluća, upoređivalo je rate smrtnosti i navike u ishrani oko 12 000 osoba. Oni koji su konzumirali manje zasićenih masnoća i holesterola pokazali su blago smanjenu stopu koronarnih srčanih bolesti, ali su imali mnogo veću smrtnost u proseku od ostalih osoba u istraživanju. (34)

Nekoliko istraživanja koja označavaju vezu između smanjenja unosa zasićenih masnoća i manjih stopa koronarnih srčanih bolesti, takođe dokumentuju značajno uvećanje smrtnosti od raka, samoubistva, nasilja i moždane hemoralgije (34). Kao i kod eksperimenta sa koštanom masom, ove stvari se ne govore u javnosti.

Ishrana siromašna masnoćom i holesterolom, tako, određeno nije zdravija za ljude. Istraživanja su dokazala iznova i iznova, da je takva ishrana povezana sa depresijom, rakom, prihološkim problemima, nesvesticom, nasiljem i samoubistvima. (35)

Deca koja su na dijeti siromašnom masnoćama pate od problema sa rastom i od poteškoća sa učenjem. (36) Uprkos ovome, eksperti kao što je Dr Bendžamin Spok ili Američka Asocijacija za Srce preporučuju deci nemasnu ishranu! Čovek može samo da žali nad sudbinom te nesrećne dece koja će biti odgajana od strane roditelja koji su se primili na ovu dezinformaciju.

Postoje mnoge koristi od zasićenih masnoća, u zavisnosti od vrste masnoće. Kokosovo ulje, na primer, je bogato aurinskom kiselinom, moćnom antibakterijskom i antimikrobnom supstancom. Kokosovo ulje sadrži prilične količine kaprilične kiseline, što je takođe antigljivična materija. (37) Puter od krava koje idu na ispašu je bogat mikroelementima, posebno selenom, kao i vitaminima rastvorljivim u masti i korisnim masnim kiselinama koje štite od raka i gljivičnih infekcija. (38)

U opštem slučaju, zasićene masnoće obezbeđuju dobar izvor energije za vitalne organe, štite arterije protiv oštećenja, bogate seu vitaminima, pomažu da se uveća HDL holesterol, i omogućavaju iskorišćenje esencijalnih masnih kiselina. Oni su odlični za kuvanje, pošto su hemijski stabilni i ne raspadaju se pod uticajem toplote, kao što to čine poli-nezasićena biljna ulja. Ako vas neko savetuje da ih izbacite iz ishrane, to je loš savet. (39)

Mit broj 7: Vegetarijanci žive duže i izdržljiviji su od nevegetarijanaca

Na iznenađenje mnogih, neka ranija istraživanja su pokazala da godišnje stope smrtnosti od svih uzroka kod muškaraca vegetarijanaca su blago poviše nego kod nevegetarijanaca (0.93 prema 0.89 posto). Slično, stope smrtnosti kod žena vegetarijanaca su značajno povišene u odnosu na nevegatarijance (0.86% prema 0.54%) (40)

Rasel Smit je pokazao u svojoj autoritativnoj studiji srčanih oboljenja da kako se u studijskim grupama unos životinjskih proizvoda povećava, tako se stope smrtnosti smanjuju! Takvi rezultati nisu dobijeni kod vegetarijanaca. Na primer, istraživanje iz 1982. godine je otkrilo da iako vegetarijanci imaju vrlo malo smanjenu stopu (0.11 %) srčanih bolesti, njihove opšte stope smrtnosti su mnogo veće od nevegetarijanaca (41).

Obično se tvrdi da ljudi koji jedu meso žive kraće, ali Aboridžini u Australiji koji tradicionalno imaju dosta životinjskih proizvoda u svojoj ishrani su poznati po dugovečnosti, bar što se tiče perioda pre kolonizacije. Unutar Aboridžinskog društva postoji specijalna kasta starijih. (42)

Očigledno, da ne postoje stari ljudi među njima, ova kasta ne bi postojala. U svojoj knjizi, Ishrana i Fizička Degeneracija, Dr Prajs ima brojne fotografije starijih pripadnika domorodačkih naroda širom sveta (42). Istraživači kao Vilhjalmur Stefanson su izveštavali o dugovečnosti među Inuitima (opet, pre kolonizacije). (43)

Slično, Rusi iz oblasti Kavkaza žive do poznih godina na ishrani zasnovanoj na masnoj svinjetini i punomasnim mlečnim proizvodima.

Ljudi iz oblasti Hunza su takođe poznati po dobrom zdravlju i dugovečnosti. Oni konzumiraju značajne porcije kozjeg mleka koje ima viši sadržaj zasićenih masnoća od kravljeg mleka (44). Za razliku od njih, većinom vegetarijanski stanovnici Južne Indije imaju najkraći životni vek na svetu. (45) Dr Veston Prajs je putovao širom sveta između 1920. i 1930. godine i istraživao lokalne načine ishrane.

Bez izuzetka on je našao jaku korelaciju između načina ishrane bogate životinjskim masnoćama i dobrog zdravlja i atletskih sposobnosti.

U spotskoj literaturi o nutricionizmu popularno je preporučivati povećane sadržaje ugljenih hidrata za atletičare, da bi se uvećali njihovi nivoi izdržljivosti. Ali nedavna proučavanja su pokazala da je suprotno istinito: sportisti koji se hrane ugljenim hidratima imaju značajno manju izdržljivost od onih koji se hrane masnoćama pre sportskih takmičenja (46).

Mit broj 8: Pećinski Čovek se Hranio Vegetarijanski ili Hranom Siromašnom Masnoćama

Naši Neolitski pretci s bili lovci i sakupljači, i dve škole mišljenja su se razvile što se tiče njihove ishrane. Jedna grupa tvrdi da je ona bila bogata masnoćama i zasnovana na životinjama dopunjena sezonskim voćem, bobicama, orašastim plodovima, korenim biljkama i divljim travama. Druga grupa tvrdi da su primitivni ljudi konzumirali male količine nemasnog mesa i velike količine biljnih proizvoda. Još jednom tvrđenje o nemasnoj ishrani je teško pomiriti sa onim što danas znamo o ovim društvima lovaca i sakupljača.

Današnja Afrička plemena konzumiraju masne delove životinja, pogotovo organe kao što su mozak, jetra i jezik. Aboridžini, još jedno takvo društvo, imaju način ishrane bogat zasićenim mastima životinja (47).

Istraživač Stefanson je ivestio da bi se Inuiti i Severno Američka indijanska plemena zabrinuli kada bi njihovi sobovi bili previše mršavi. Znali su da će bolest da nastupi ako ne konzumiraju dovoljno masnoće (48).

Kanadski indijanci bi namerno lovili starije muške sobove jer su ove životinje nosile pojas od 25 kilograma masnoće na njima, što bi Indijanci jeli sa zadovoljstvom. Indijanci bi se takođe uzdržavali od lova bizona u proleće kada su zalihe životinjske masnoće niske, zbog nedostatka hrane za vreme zime. Više su voleli da ih love u jesen kada bi se udebljali.

Interesantniji je način na koji se politički zatvorenici ponekad muče u Južnoj i Centralnoj Americi: hrani ih se nemasnim mesom i oni brzo umiru. Zašto? Bez vitamina rastvorljivih u životinjskim masnoćama, telo je nesposobno da iskoristi proteine i druge nutritivne materije prisutne u mesu. (49)

Na svom putovanju, Dr. Prajs nije niti jednom naišao na potpuno vegetarijansku kulturu. Antropološki podaci to potvrđuju: posvuda po svetu, društva su imali tendenciju ka životinjskim masnoćama i ljudi se okreću vegetarijanstvu samo kada moraju. (50) Nutricionista antropolog H. Leon Abrams je pokazao da su nekadašnji ljudi putovali širom Zemljine kugle u potrazi za više životinjske hrane što je dovelo do istrebljenja nekih vrsta (50).

Prajs je takođe pronašao da oni narodi koji su, zbog neophodnosti, morali da konzumiraju više žitarica i mahunarki, imali su viši stepen dentalnog propadanja od onih koji su konzumirali životinjske proizvode. (51) Arheološki dokazi potvrđuju ove nelaze, lobanje praistorijskih ljudi koji su većim delom bili vegetarijanci, imali su više oštećenih zuba i pokazivali su naznake tuberkuloze. (50,51)

Na osnovu svega ovoga, sigurno se može reći da ishrana naših predaka nije bila vegetarijanska i sadržala je dosta zasićenih masnoća.

Mit broj 9: Konzumiranje Mesa i Zasićenih Masnoća se je povećalo u 20. veku što je dovelo do porasta Srčanih Bolesti i Raka

Statistika ne pokazuje ovo. Konzumiranje putera je opalo od 8.2 kg po osobi 1900. godine, do manje od 2.3 kg po osobi danas. (52) Osim toga, zapadnjaci, na osnovu preporuka svojih agencija za zdravlje, su smanjili unos jaja, kajmaka, loja, govedine i svinjetine. Jeste došlo do porasta konzumiranja piletine, ali piletina je siromašna zasićenim masnoćama (pileća kožica sadrži prvenstveno polinezasićene masnoće).

Štaviše, jedno istraživanje kuvara publikovanih u prošlom veku je pokazala da su ljudi nekada konzumirali mnogo više životinjske hrane i zasićenih masnoća. Na primer, Kuvar Baptističkih Dama (iz 1895. godine) sadrži većinu recepata koji zahtevaju puter, loj ili kajmak.

Britanski Jevreji, kako je označeno u Kuvaru Jevrejskih Domaćica (London 1846.), takođe su imali obilne količine putera, jaja, jagnjećeg i goveđeg loja. Jedan recept za kolače, na primer, traži pola kilograma putera. Recpet za pitu od školjki iz Baptističkog kuvara zahteva dosta putera i jaja, i tako dalje.

Na osnovu ovoga se ne čini da je konzumiranje mesa i zasićene masnoće u porastu u toku zadnjih decenija. Ono što je uporastu je upotreba margarina i ostalih trans-masnih kiselina, bezživotna, upakovana hrana, prerađeno biljno ulje, pasterizovano i homogenizovano mleko, komercijalni uzgoj životinja i biljaka, kao i rafinisani šećer. Sve ovo, zajedno sa izlaganjem sve većim borjem otrova u životnoj sredini, su pravi uzroci moderne epidemije raka i koronarnih srčanih bolesti, kao i ostalih hroničnih bolesti [53].

Mit broj 10: Sojini Proizvodi su Adekvatna Zamena za Meso i Mlečne Proizvode

Industrija soje je vrenda milijare dolara i profitirala je veoma na talasu anti-holesterolskog i anti-mesnog propovedanja trentne nutricionističke misli. Ne tako davno u prošlosti, soja je bila Azijski fenomen, ali danas je preplavila američko tržište. Dok tradicionalni način fermentacija sojinih proizvoda u obliku misa, tempeha i natoa su definitivno zdravi u umerenim količinama, hiper-prerađevine od soje to nisu.

Nefermentisana sojina zrna su bogata fitičnom kiselinom (54), koja je anti-nutritijent i vezuje se za minerale iz digestivnog trakta, odvodeći ih iz tela. Vegetarijanci su često podložni nedostatku gvožđa i cinka. (55)

Sojina zrna su takođe inhibitori tripsina, što sprečava probavu proteina. Biljni proteini, sojino mleko i sojini proteinski prahovi, su popularne vegetarijanske zamene za meso, ali se dobijaju tretiranjem soje na visokoj temperaturi i uz pomoć različitih alkalnih pranja da bi se izvukla masnoća ili da bi se neutralizirali njihovi moćni enzimski inhibitori. Ove vrste praksi u potpunosti kvari sojin proteinski sadržaj i čine ga teškim za probavu. MSG, neurotoksin, se rutinski dodaje zbog ukusa. (56)

Sa čisto nutritivnog stajališta, sojino zrno, kao i sve mahunarke, je deficitarno cisteinom i metioninom, vitalnim aminokiselinama koje sadrže sumpor. (56) Sojino zrno takođe nema triptofan, što je još jedna esencijalna amino kiselina. (56)

Sojino zrno ne sadrži vitamine A ili D, koji su neophodni za pravilnu asimilaciju i korišćenje proteina iz zrna. (56) To je verovatno razlog zašto Azijske kulture koje konzumiraju sojino zrno obično ga kombinuju sa ribom ili ribljom supom. Novi Zeland razmatra da skloni sojinu formulu sa tržišta i da je načini dostupnom samo na recept. (58)

Iako istraživanje još nije završeno, neki rezultati pokazuju da sojini fitoestrogeni mogu da budu značajan faktor u radu dojke i leukemije kod novorođenčadi. (59) Osim toga, sojini fitoestrogeni ili izoflavonoidi deluju na funkciju tiroide i dovode do neplodnosti kod nekih životinja. (60)

Mit broj 11: Ljudsko Telo Nije Dizajnirano za Konzumiranje Mesa

Neke grupe vegetarijanaca tvrde da pošto ljudi poseduju zube za drobljenje hrane kao životinje koji su biljožderi i duža creva nego mesožderi, što dokazuje da ljudsko telo bolje odgovara vegetarijanizmu. (61) Ovaj argument ne stoji zbog nekoliko ljudskih fizioloških osobina, koje jasno pokazuju da je dizajnirano za konzumiranje životinjskih proizvoda.

Najpre treba pomenuti proizvodnju želudačne kiseline (hlorovodonična kiselina) što se ne nalazi kod biljojeda. HCl aktivira enzime koji razlažu proteine.

Dalje, ljudski pankreas proizvodi ceo opseg digestivnih enzima koji mogu da probave široko mnoštvo hrana, i životinjskih i biljnih. Ljudi možda imaju duži sistem creva od životinjskih mesoždera, ali ona nisu tako duga kao kod biljojeda. Takođe ne posedujemo višestruke želuce kao kod nekih biljojeda a takođe i ne preživamo. Naša fiziologija definitivno označava mešanu ishranu, ili svaštojedstvo, kao kod primata. (62)

Mit broj 12: Konzumiranje Životinjskog Mesa Dovodi do Nasilnog, Agresivnog Ponašanja kod Ljudi

Neki autoriteti u vezi vegetarijanske ishrane kao Dr Ralf Balantajn (63) tvrde da je strah i teror kojima su životinje izložene u trenutku smrti se prenosi u meso i organe i postaje deo osobe koja to konzumira. Iako ne postoje istraživanja koja ovo potvrđuju, ovi mislioci bi trebalo da se podsete da postoje brojne studije koje pokazuju da hrana bazirana na niskom sadržaju zasićenih masnoća zaista dovodi do nasilnog ponašanja kod ljudi. (videti Mit broj 7)

Mit broj 13: Životinjski Proizvodi Sadrže Brojne, Štetne Toksine

Nedavno se u jednom vegetarijanskom biltenu pojavilo sledeće: "Mnogi ljudi ne shvataju da proizvodi od mesa su puni otrova i toksina. Meso, riba i jaja se svi razlažu i trule ekstremno brzo. Čim se životinja ubije, samodestruktivni enzimi se oslobađaju koji dovode do formiranja degradiranih supstanci pod imenom ptiloamini koji dovode do raka." (64) Ovaj članak je zatim pomenuo bolest ludih krava, parazite, salmonelu, hormone, nitrate i pesticide kao toksine u životinjskoj hrani.

Ako meso, riba i jaja zaista stvaraju kancerogene ptiloamine, veoma je čudno što ljudi nisu umirali od raka proteklih miliona godina. Takva senzacionalistička i besmislena tvrđenja ne mogu biti podržana od strane istorijskih činjenica.

Hormoni, nitrati i pesticidi su prisutni u komercijalnom uzgoju životinja (kao i u komercijalnoj proizvodnji voća, žitarica i povrća) i to su definitivno stvari oko kojih se moramo zabrinuti. Ali, čovek može da izbegne ove hemiklaije tako što će da konzumira hranu sa lokalnih farmi, organsko meso, jaja i mlečni proizvodi koji ne sadrže štetne, od čoveka proizvedene toksine.

Paraziti se lako izbegavaju ako se preduzmu normalne mere predostrožnosti. Stavljanje u turšiju ili fermentacija mesa, kao običaj u tradicionalnim društvima, uvek štiti od parazita. Na svojim putovanjima Dr Prajs je uvek nailazio na zdrave ljude koji konzumiraju sirovo meso i mlečne proizvode kao deo njihove ishrane.

Slično, Dr francis Potenager u svojim eksperimentima sa mačkama, demonstrirao je da su najsrećnije i najzdravije mačke one koje se hrane sirovom hranom. Mačke koje su konzumirale kuvano meso i pasterizovano mleko, obolele bi i umrle i imale su brojne parazite. Salmonela može da se prenosi i biljnim proizvodima. (65)

Bolest Ludih Krava verovatno nije nastala tako što krave konzumiraju životinjske delove u svojoj hrani, što je metod prehrane koji se praktikovao već 100 godina. Britanski organski farmer Mark Pardi je argumentovano tvrdio da krave koje dobijaju ovu bolest su bile u kontaktu sa određenim insekticidima ili su išli na ispašu na mestima gde je postojao nedostatak magnezijuma a visoke koncentracije aluminijuma. Konzumiranje životinjskih delova nikada nije bio problem sve do pojave ovih posebnih insekticida. (66)

Mit broj 14: Konzumiranje Mesa ili Životinjskih Proizvoda je Manje Spiritualno nego Konzumiranje Biljne Hrane

Često se tvrdi da oni koji konzumiraju meso ili životinjske proizvode su nekako manje "spiritualno razvijeni" od onih koji to ne čine. Iako ovo nije nutriciono ili akademsko pitanje, oni koji uključuju životinjske proizvode u svojoj ishrani se često osećaju inferiorno na neki način. Ovo pitanje je zato vredno razmatranja.

Nekoliko svetskih religija ne stavljaju nikakva ograničenja na životinjsku hranu, a to nisu činili ni njihovi osnivači. Jevreji jedu jagnjetinu na svom najsvetijem festivalu, Pashi. Muslimani takođe slave Ramazan sa jagnjetinom pre nego što uđu u post. Isus Hrist, kao i drugi Jevreji, je uzeo učešće u konzumiranju mesa na Poslednjoj Večeri (prema kanonskim jevanđeljima).

Istina je da neke forme Budizma stavljaju ograničenja na konzumiranje mesa, ali mlečni proizvodi su skoro uvek dozvoljeni. Slično se sreće i u Hinduizmu. Kao deo proslava, Keltski pagani bi zaklali slabije životinje u svojim krdima i izlečili meso za prestojeću zimu. Zato nije istina da konzumiranje životinjske hrane se uvek povezuje sa spiritualnom inferiornošću.

I pored toga, često se tvrdi da pošto konzumiranje mesa uključuje oduzimanje života, ono je nekako jednako ubistvu. Ako ostavimo po strani religiozne filozofije koje često prožimaju ovo pitanje, treba da obratimo pažnju na razumevanje životne sile i kako ona radi. Moderan čovek (vegetarijanac ili nevegetarijanac) je izgubio dodirnu tačku sa onome što ne neophodno da bi se opstalo u svetu, nešto što je autohtoni čovek uvek imao u vidu. Mi ne lovimo niti tranžiramo naše meso: mi kupujemo šnicle u supermarketu. Mi ne provodimo vreme u pirinčanim poljima: mi kupujemo vreće pirinča i tako dalje.

Kada bi Američki Indijanci ubili životinju radi hrane, oni bi rutinski ponudili molitvu zahvalnosti duhu životinje koja je dala svoj život da bi oni mogli da žive. U našem svetu, život se hrani životom. Destrukcija je uvek uravnotežena stvaranjem. To je dobra stvar: ako se pusti neobuzdana, životna sila postaje kancerogena. Ako se ishrana životinjskom hranom posmatra na ovaj način, teško da se može smatrati ubistvom, već žrtvom. Modernom čoveku bi bilo dobro da upamti ovo.

Mit broj 15: Konzumiranje Životinjske Hrane je Nehumano

Bez ikakvog pitanja, komercijalni uzgoj čini da životinje žive u žalosnim uslovima gde su bolest i patnja uobičajena stvar. Osim toga, neki komercijalni lekovi (na primer Premarin) se dobijaju od životinja koje prolaze kroz pravu torturu. U Americi živa stoka je izuzeta od zakona protiv surovosti i tipično životinje koje se odgajaju komercijalno se kolju na način koji dovodi do oslobađanja adrenalina, što može da ima štetne efekte na ljude koji konzumiraju njihovo meso.

Kao što je rečeno u diskusiji vezanoj za Mit broj 1, komercijalni uzgoj rezultira nezravom hranom, bilo da se radi o mesu, mleku, puteru, kajmaku ili jajima. Naši preci nisu konzumirali ovakvu vrstu hrane, a ne bi trebalo ni mi.

Moguće je odgajati životinje humano. Zbog toga su nam potrebne organske farme koje su čišće i efikasnije a životinje zravije kao i proizvodi dobijeni od njih. Svako od nas bi trebao da čini sve što je u njegovoj moći da kupuje organski gajenu životinjsku ali i biljnu hranu. Ne samo da ona bolje podržava naša tela, organska hrana ima veću nutritivnu gustinu i slobodna je od hormona i ostataka pesticida. Takođe time podržavamo manje farmere što je mnogo bolje za ekonomiju (67).

Ortodoksni Jevreji i Muslimani imaju metode klanja (košer i halal, respektivno) koji su slični metodama koji se koriste na organskim farmama, u tome što se životinje kolju u stanju mira, za razliku od njihovih nesrećnih rođaka na industrjskim farmama. Ovakve prakse minimizuju, ako ne i eliminišu, oslobađanje štetnih stres hormona i zato su mnogo humanije za životinje i zdravije za nas. I pored toga, mnoge osobe imaju filozofskih problema sa konzumiranjem životinjskog mese, i ova osećanja moraju da se poštuju. Mlečni proizvodi i jaja, ipak, nisu rezultat smrti životinja i dobre su alternative za ove ljude.

Vrednost Vegetarijanizma

Kao način pročišćenja, vegetarijanizam je dobar izbor. Nekoliko zdravstvenih problema (na primer giht) mogu često da se ublaže privremenom redukcijom životinjskih proizvoda i uvećanjem biljne hrane. Ali ove mere ne smeju da traju za ceo život: postoje vitalni nutritijenti koje se nalaze u životinjskim proizvodima koje moramo da unosimo radi optimalnog zdravlja. Osim toga, ne postoji jedan način ishrane koji bi radio za sve ljude. Neki vegetarijanci i vegani, u svojoj revnosti da preobrate ljude, postaju slepi na ovu biohemijsku činjenicu.

Biohemijska individualnost je tema koju vredi pojasniti. Termin je smislio biohemičar Rodžer Vilijams a termin se odnosi na činjenicu da različiti ljudi zahtevaju različite nutritijente na bazi njihove jedinstvene genetičke građe. Etnička i rasna pripadnost je takođe povezana sa tim. (Trenutna teorija o krvnoj grupi koja utiče na nutritivne potrebe je pogrešna, kao što se diskutuje ispod)

Ishrana koja je dobra za jednu osobu može biti pogrešna za neku drugu. Postoje osobe koje praktikuju ishranu bez masnoća, sa malo proteina, i sa puno ugljenih hidrata što dovodi do ozbiljne zdravstvene probleme: gojaznost, kandidijaza, hipotiroidizam, sindrom propusnih creva, anemija i opšti umor.

Većina ovih osoba su vegetarijanci. Zbog raširene retorike da je vegetarijanska ishrana "uvek zdravija" od ishrane bazirane na mesu ili životinjskim proizvodima, ove osobe ne vide potrebu da promene svoj način ishrane, iako je on uzrok njihovih problema. Ono što ovim osobama zapravo treba za optimalno zdravlje je više životinjske hrane i manje ugljenih hidrata!

I suprotno. Neke osobe veoma dobro funkcionišu na hrani sa malo ili nimalo mesa i ostaju zdravi kao lakto-vegetarijanci ili lakto-ovo-vegetarijanci. Razlog je taj što su ove vrste ishrane zdravije za te ljude, a ne zdravije u opštem slučaju. Ipak, totalno odsustvo životinjskih proizvoda, bilo kao meso, riba, insekti, jaja, puter, ili mlečni proizvodi, treba da se izbegava. Iako će možda trebati da prođu godine, problemi će se na kraju pojaviti za ove ljude.

Razlog je taj što se čovečanstvo razvijalo konzumirajući životinjsku hranu i masnoće kao deo svoje ishrane. Naša tela su se prilagodila na nju. Čovek ne može da promeni evoluciju za par godina.

Što se tiče dobre nutricije, najboje je držati se onoga što je provereno i istinito, nego onoga što je interesantno i novo. Čovečanstvo je konzumiralo životinjske proizvode i zasićene masnoće hiljadama godina kao deo svoje ishrane. Današnje osobe koje su svesne svog zdravlja treba da prate ove istorijske primere i da ostave dosta mesta za sve darove koje je život nama dao preko naših životinjskih prijatelja.

O Teorijama Krvih Grupa

U današnje vreme postji jedan nutricioni ćef koji je podstaknut knjigom Petera D'Adama. Glavno načelo ove knjige je da su se četiri glavne krvne grupe (O,A,B,AB) razvile sekvencijalno kako su ljudi kolonizirali Zemlju.

Antropolozi su, ipak, ovo opovrgli i dali su dovoljno dokaza da su sve četiri krvne grupe bile pristune u isto vreme. Osim ovoga, postoji preko 400 krvnih grupa koje su pronađene kod ljudskih bića! Iako je većina od njih nađena kod izolovanih grupa ljudi, činjenica ostaje da ovakva raznolikost govori protiv ove nutricione teorije. Klinički se mogu sresti pacijenti koji imaju nedostatak stomačne kiseline a tipa su Os. Prema ovoj teoriji, tip Os bi trebao da proizvodi mnogo HCl kiseline da bi mogao da svari više mesa. Osim toga, postoji osobe tipa As bez nedostatka HCl. Prema ovoj teoriji tip As bi trebao da ima male nivoe HCl.

Beleška Autora:

Autor bi želeo da se zahvali Sali Falon, Li KLiford, i H. Leon Abrams, na njihovoj nesebičnoj pomoći u vezi ovog članka. Ovaj članak nije bio podržan ili sponzorisan od strane industrije mesa i mlečnih proizvoda.

Na osnovu članka Dr. Mercole

Moje je verovanje da niti jedan poseban način ishrane nije pravi za svačije telo. Postoji malo ljudi kojima može biti dobro na vegetarijanskom ili veganskom načinu ishrane. Prema mom iskustvu, većini ljudi to ne odgovara. Bio sam posvećen ovoj debati godinama i ostajem otvoren za nove informacije, kako ih nauka bude prezentovala. Radi više informacija o ovoj debati, preporučujem sledeće članke i izvore.

  1. You Will Suffer - If You Carelessly Make This Eating Mistake
  2. Why 1/3 of the Population Gets Sick by Restricting This Vital Food Group
  3. Why the China Study is Flawed
  4. The Dark Side of the China Study Story Supporting Vegetarianism
  5. Why Vegetarianism Will Not Save the World

Reference i Izvori:

Mit #1:
1. Sally Fallon, Mary Enig and Patricia Connolly, Nourishing Traditions, ProMotion Publishing, USA, 1995, p. 5.
2. Purdey, Mark, "The Vegan Ecological Wasteland," Journal of the Price-Pottenger Nutrition Foundation [hereafter referred to as Jnl of PPNF], Winter 1998; "Are Organophosphate Pesticides Involved in the Causation of Bovine Spongiform Encephalopathy (BSE)? Jnl of Nutritional Medicine 4:43-82, 1994.
3. Fallon, et al, op. cit., p. 6
4. Purdey, op cit.
5. Ibid
Mit #2:
6. Dunne, L. The Nutrition Almanac, 3rd ed. (McGraw Hill; New York), p. 32-33; Garrison, R. & Somer, E. The Nutrition Desk Reference, 3rd ed., (Keats Publishing; CT), p. 126.
7. Scheer, James. Health Freedom News, (Monrovia, CA), March 1991, p. 7.
8. Smith, Allan. Soybeans: Chemistry & Technology, vol 1 (Avi Publishing Co; CT), 1972, pp. 184-188.
9. Rowland, David. Digestion: Inner Pathway to Health (Health Naturally Publications; Canada), 1996, p. 22.
10. Specker, B.L. et al., Am. J. Clin. Nutr., 47:89-92 (1998); Van den Berg, H. et al., Lancet 1:242-3 (1998); Abrams, H. Leon, "Vegetarianism: An Anthropological/ Nutritional Evaluation," Journal of Applied Nutrition 32:2, (1980) p. 59.
11. Dunne, op cit, p. 31.
Mit #3:
12. Fallon and Enig, "Tripping Lightly Down the Prostaglandin Pathways," Jnl of PPNF, Fall 1996; Lands, W.E.M., "Biochemistry & physiology of n-3 fatty acids," The FASEB Journal, vol. 6, May 1992, pp. 2530-2536.
13. Fallon & Enig, ibid.
14. Food Technology, October 1988, p. 134; Kabara, J.J. The Pharmacological Effects of Lipids (Amer Oil Chemists Society; IL), 1978, pp. 1-14.
15. Horrobin, DF. Reviews in Pure and Applied Pharmacological Sciences, vol 4 (Freund Publishing House; 1983), pp. 339-383; Harmon, D. et. al., Jnl of Amer Geriat Soc, 1976 24:1: pp. 292-298; Meerson, Z, et al., Bulletin Exper Biol Med, 1983 96:9: pp. 70-71.
Mit #4:
16. Fallon, Sally, "Vitamin A Vagary," Jnl of PPNF, Summer 1995; Dunne, op cit, p. 14.
17. Jennings, I.W., Vitamins in Endocrine Metabolism, Charles Thomas, 1970, pp. 39-57, 84-85.
Mit #5:
18. Price, Weston. Nutrition and Physical Degeneration (Keats Publishing; CT), 1943.
19. Smith, Russell. Diet, Blood, Cholesterol and Coronary Heart Disease: A Critical Review of the Literature, Vector Enterprises, 1991.
20. Spencer, Herta and Lois Kramer, "Factors Contributing to Osteoporosis," Jnl of Nutr. 116:316-319 (1986); "Further Studies of the Effect of a High Protein Diet as Meat on Calcium Metabolism," Am. Jnl Clin. Nutr. 924-929, June 1983.
21. Kahn, et al., Amer Jnl Epidem, 1984, 119:775; Snowden, et al., Preventive Medicine, 1984, 13:490. Quotation from Kahn is printed in Smith, op cit.
22. Smith, op. cit. Videti takođe "Vegetarian Studies -- A Summary" by Smith, Jnl of PPNF, Winter 1998.
23. Abrams, op cit., p. 62
24. Lyon, et al., New Eng Jnl Med, 294:129, 1976.
25. Enig, et. al, Federation Proceedings, 37:2215, 1978.
26. Ibid. Videti takođe Price, op cit.
27. "7th Day Adventists & Cancer," Am. Jnl Clin. Nutr. 59:1136S-1142S (1994).
Mit #6:
28. Abrams,Leon. "The Preference for Animal Protein and Fat," Food and Evolution (Temple University Press; PA), 1987; see also Price, op cit.
29. Fallon and Enig, "The Oiling of America," Nexus, Dec 1998Jan 1999 and FebMar 1999; Yudkin, John, Pure, White and Deadly, (Davis Poynter, London), 1972; Pauling, Linus, How to Live Longer and Feel Better, (Avon Books, New York), 1985; Hoffer and Walker, Putting It All Together: The New Orthomolecular Nutrition, Keats Publishing, CT), 1995; Mann, George, (ed). Coronary Heart Disease: The Dietary Sense and Nonsense (Veritas Society; London), 1993; Cleave, T.L., The Saccharine Disease, (Keats Publishing; CT),1975.
30. Lancet 344:1195 (1994)
31.Mann, George, "Metabolic Consequences of Dietary Trans-fatty Acids," Lancet 343:1268-71 (1994); Enig, Mary et al., Fed. Proc. 37:2215, July 1978; Kummerow, F. "Nutritional Effects of Isomeric Fats," Dietary Fats and Health, Horisberger and Bracco, eds. (Amer Oil Chem Soc; IL), 1983, pp. 391-402.
32. Wolk, A. et al., Arch of Inter Med, 158:41 (1998); videti takođe Chris Mudd's Cholesterol and Your Health (American lite Co; OK), 1990, za iscrpnu diskusiju istraživanja koja pokazuju kako veliki unos polinezasićenih kiseline uvećava stope raka.
33. Hubert, H. et al., Circulation 67:968 (1983)
34. Jnl of American Med. Assoc. 248(12):1465, September 24, 1982
35. Lancet 339:3/2/92
36. Food Chem. News, October 3, 1994
37. Fallon, Enig, and Connolly, op. cit., pp. 17-18.
38. Ibid, pp. 14-15.
39. Enig, Mary, "Trans-Fats and Saturated Fats: Not the Same," Jnl of PPNF, Winter 1998.
Mit #7 :
40. "Death Rates of Vegetarians," Am. Jnl Epidemiol. 97:372 (1973)
41. Smith, op. cit.; Burr and Sweetnam, Amer Jnl Clin Nutr, 1982, 36:873.
42. Price, op. cit.; Fallon, S. "Nasty, Brutish, and Short?" The Ecologist, (London), Jan/Feb 1999; Enig & Fallon, "Australian Aborigines," Jnl of PPNF, Summer 1998.
43. Stefansson, V., The Fat of the Land, Macmillan, New York, 1956
44. Pitskhelauri, G.Z., The Long Living of Soviet Georgia, Human Sciences Press, New York, 1982; Moore, Thomas. Lifespan: What Really Affects Human Longevity (Simon & Schuster; NY), 1990.
45. Abrams, "Vegetarianism," pp. 74-77.
46. "Carb Loading for Athletes? Not Such a Good Idea," Jnl of PPNF, Fall 1996
Mit #8:
47. Abrams, H. Leon, "The Preference for . . ."; Fallon & Enig, "Australian Aborigines."
48. Stefansson, op. cit.
49. Stefansson, op cit.; Fallon and Enig, "The Cave Man Diet," Jnl of PPNF, Summer 1997.
50. Abrams, "Vegetarianism" i "Preference for . . ."
51. Price, op cit.
Mit #9:
52. Rizek, et al., "Fat in Today's Food Supply," Jnl Amer. Oil Chem. Soc., 51:244 (1974).
53. Videti primedbu 29 i 30, kao i radove izlistane ovde http://www.realmilk.com/.
Mit #10:
54. Tiney, E.H., "Proximate Composition and Mineral and Phytate Contents of Legumes Grown in Sudan," Jnl of Food Comp. and Analysis, vol. 2, 1989, pp. 67-78; Leviton, Richard, Tofu, Tempeh, Miso and Other Soy Foods, (Keats Publishing, CT),1982; Grant, T.G., Progress in Food and Nutrition Science 13:317-348 (1989); Fallon, Sally and Enig, Mary, "Soy Products for Dairy Products? Not So Fast," Health Freedom News, September 1995; Anderson, Robert and Wolf, Walter, "Compositional changes in trypsin inhibitors, phytic acid, saponins, and isoflavones related to soybean processing," Jnl of Nutr., March 1995, 518S-588S.
55. Abrams, "Vegetarianism . . .," pp. 60-61; Wilson, MD, Lawrence. "Evidence for Traditional Diets from Hair Mineral Analysis," Jnl of PPNF, Spring 1999.
56. Fallon and Enig, "Soy Products . . .,"
57. Fitzpatrick, Mike, "Soy Isoflavones: Panacea or Poison?" Jnl of PPNF, Fall 1998; see also papers on http://www.soyonlineservice.co.nz>www.soyonlineservice.co.nz</a><br>58.%...
59. Leukemia 13:317-20 (1999); Hsieh, et al., Cancer Res, 1998, Sept 1, 58:17, 3833-8
60. Ishizuki, et al., Nippon Naibunpi Gakkai Zasshi, 1991, May 20, 67:5, 622-9; Divi, et al., Biochem Pharmacol, 1997, Nov. 15, 54:10, 1087-96; Fitzpatrick, op cit.
Mit #11:
61. "Why Not Meat? (Part 2)," Down to Earth News, Dec/Jan 1998, pp. 1-4; Ballantine, Ralph, Transition to Vegetarianism, Himalayan Institute Press, PA, 1994.
62. Abrams, "Vegetarianism . . .," pp. 75-76.
Mit #12 :
63. Ballantine, op. cit.
Mit #13:
64. "Why Not Meat? (Part 3)," Down to Earth News, Feb/March 1999, pp. 1-3.
65. Pottenger, Francis, Pottenger's Cats, (Price-Pottenger Nutrition Foundation, CA), 1997 (reprint).66. Purdey, op. cit.; Sally Fallon, personal communication.
Mit #15:
67. Videti Biodynamics, March/April 1998, za izveštaj o hororu komercijalnog uzgja svinja. Možete proveriti i www.sierraclub.org/chapters/ok/cafo.